Caspar David Friedrich
Дирљиви у својој тишини и готово свети у свом систематском потцењивању, пејзажи Каспара Давида Фридриха, романтичног уметника пар екселенс, нека су од најпознатијих дела немачког сликарства после Дирера и пре експресиониста. Фридрих није користио вековима стару чежњу за Италијом као своју тему, већ се окренуо аутохтоном пејзажу где је пронашао опсежну величанственост и нетакнуту природу. Његов француски савременик, Жан Пјер Давид д’ Анже, је чак говорио о „трагедији пејзажа“ која је нашла израз у његовом раду.
Ови пејзажи су увек засновани на симетрији и слојевитости, а чести су покушаји да се визуелни елементи композиције виде на конвенционално симболичан начин – тако да се планински венац тумачи као симбол Бога, литица као чврсто веровање, а мртво дрво као симбол смрти. Међутим, ако се сликар сматра мање као буквални верник у ужем смислу, а више као религиозан у протестантској или чак пантеистичкој традицији, онда ћемо више оправдати његово поштовање природе. Вреди напоменути да је Фридрих првобитно планирао да укључи фигуру у задњем плану лево од голог дрвета, али ју је на крају изоставио. Као резултат тога, гледалац је сада потпуно сам пред природом. Занимљиво је и то да су цртежи, на којима је засновао ову слободно компоновану слику идеалне алпске земље, стари скоро деценију: Фридрих није имао стварну потребу за њима, јер је желео да слика оно што је видео својим унутрашњим оком.
Представљамо данашњи рад захваљујући Баварској државној збирци слика − Новој Пинакотеци у Минхенy. :)