Клод Моне је једном приметио да без своје магле „Лондон не би био леп град. Управо му магла даје ту величанствену ширину.” Док је радио на својој чувеној Лондонској серији, придржавао се строге дневне рутине: устајао је рано како би сликао мост Ватерло ујутру, док се мосту Чаринг Крос окретао у подне и поподне. Оба призора посматрао је са петог спрата своје собе у хотелу Савој.
Иако је ова слика моста Ватерло датирана у 1903. годину, највероватније је започета још 1900, а датум је добила тек касније, када ју је Моне коначно сматрао завршеном. Он је наставио да усавршава све своје приказе Лондона (а насликао их је заиста много) у свом атељеу у Живернију, одбијајући да иједну слику преда свом трговцу уметнинама пре него што би био потпуно задовољан резултатом.
П.С. Монеов педантни процес подсећа нас на то да импресионизам никада није био случајан − био је то промишљен и иновативан начин поновног сагледавања светлости и перцепције. У нашем Мега онлајн курсу о француском импресионизму, истражујемо како су Моне и његови савременици трансформисали модерну уметност.
П.П.С. Ако уживате у причама о уметности − од заборављених уметника до неиспричаних вести о великим мајсторима − претплатите се на билтен DailyArt Magazine!