August Kopisch
Насељен крдима црних бизона, жариште маларије која се у то време често ширила Римом, мочварни пејзаж Палуди Понтине се некада простирао југоисточно од Рима са обе стране Апијског пута. Након што је стари систем за одводњавање запуштен, поновно исушивање је извршено тек у 20. веку. „Гледате преко Понтијске мочваре у Тиренско море, у тренутку када се сунце утапа у њему,” Копиш је описао свом газди слику. „Гримизно ветровито небо огледа се у поплавним водама, које река Нимфaj (Nymphaeus) носи у море. У позадини, на левој страни, из тршчаних равница издиже се рт Монте Чирчело, некадашње острво Кирке, једно од Понтинскиx острвa. На десној страни реке види се дотрајали водовод из Цезаровог времена; у првом плану рушевине полуримског, полусредњовековног замка са округлим торњем. Стафаж чини крдо дивљих бизона који пливају од једне обале до друге”.
Поглед одгоре, уперен у даљину, занемарује први план. Копишева заокупљеност пojaвама интензивно обојене светлости је сигурно појачана његовим поновним открићем (заједно са Ернстом Фрисом) Плаве пећине на острву Капри (коју смо већ приказали у DailyArt-u раније; молим вас проверите нашу Архиву). Овде као да светлост – као једна исконска појава – наизглед открива много више него присуство божанског, моћ физичких сила.
Ова тема је била деценијама омиљени мотив романтичарских немачких сликара, као што је Каспар Давид Фридрих (провери овде његова најпознатија дела).
Представљамо вам данашње дело захваљујући Старој националној галерији у Берлину.
Драги DailyArt корисници, хтели бисмо да вас замолимо за помоћ: желимо да развијемо потпуно нову верзију DailyArt апликације. Проверите како можете да нам помогнете!